Martijev plan

Prošlog petka, na pravoslavni praznik Sveta Tri Jerarha, izaslanik GS UN Marti Ahtisari predstavio je Beogradu i Prištini svoj Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova, najavljivan od strane predstavnika tzv. međunarodne zajednice kao “kompromisni predlog”, navodno sačinjen na osnovu rezultata bečkih pregovora koji su vođeni od marta do septembra prošle godine između pregovaračkih timova Beograda i Prištine. Kompromis bi trebalo da čini nekakvu sredinu između stava srpske strane “može sve osim nezavisnosti” i albanskog stava “ništa osim nezavisnosti”. Ali čak i letimičan pregled pisanja strane i domaće štampe o Ahtisarijevom planu pokazuje da je opšti utisak da njegov plan predstavlja maksimalno izlaženje u susret albanskim zahtevima za otcepljenjem južne srpske pokrajine. Ustav, državni simboli, članstvo u međunarodnim organizacijama, kontrola granica i vazdušnog prostora, sopstvene vojne i policijske snage, obaveštajna služba i brojna druga obeležja suverenosti ne ostavljaju nimalo prostora za sumnju da je u pitanju “road-map” za stvaranje još jedne albanske države na Balkanu. I sam Ahtisari je, prema navodima Tima DŽude, čak negde rekao i “da samo osoba sa koeficijentom inteligencije manjim od 60 neće shvatiti da taj dokument znači nezavisnost” (T. DŽuda: Sledi veliko cenkanje). Konačno, tokom prekjučerašnje posete Londonu, Ahtisari je BBC-u otvoreno rekao da “…naravno da svako ima pravo da čita dokument kako mu odgovara. Ali, svi su priznali da bi to bila nezavisnost pod međunarodnim nadzorom” (Intervju sa M.Ahtisarijem, BBC 5.2.2007).

Toliko o prirodi Ahtisarijevog „kompromisa” u vezi sa budućim statusom Kosova i Metohije. Ali da bi plan bio prihvatljiviji i međunarodnoj i srpskoj javnosti, predviđeni su određeni ustupci srpskoj strani, koji bi navodno trebalo da omoguće bolji život Srba na tom budućem nezavisnom Kosovu, i oni se prvenstveno odnose na pitanja decentralizacije i zaštite srpske kulturne i verske baštine. Tako, Ahtisarijev zamenik Albert Roan, u intervjuu bečkom listu „Presse” tvrdi da je „svaka pojedinačna odredba (Ahtisarijevog predloga, V.M.) kompromis između suprotstavljenih stavova Srba i Albanaca”. Naravno, bilo bi dobro da je zaista tako i da Srbi mogu da kažu, kao što je 2. februara već (iz)rekao ministar Vuk Drašković (RTS, emisija „Oko”), kako je „98% teksta u Ahtisarijevom predlogu prihvatljivo za srpsku stranu” (Drašković je na istom mestu u „neprihvatljiva” 2% teksta ubrojao predviđeno članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, kontrolu granica i kosovsku vojsku). Ako bi to zaista bilo tačno, tada bi ta „nova prava” kosovskih Srba ako ne oslabila, onda na izvestan način „razblažila” snagu srpskih argumenata protiv nezavisnosti Kosova koji se tiču poštovanja međunarodnog prava, „srpske tapije” na Kosovo, validnosti Rezolucije 1244, kao i opasnosti koju bi nezavisnost Kosova predstavljala kao presedan. S druge strane, time bi i zagovornici nezavisnog Kosova među samim Srbima dobili jak argument i lajtmotiv za svoju, istina snažnu i koordinisanu, ali bar dosada prilično šuplju „konstruktivnu” kampanju - „priznajmo nezavisno Kosovo, a zatim trkom u Evropu”. Zato je od najveće važnosti pogledati pobliže rešenja iz Ahtisarijevog plana koja se tiču dve teme o kojima se ponajviše pregovaralo u Beču, a to su decentralizacija i zaštita kulturne i verske baštine - naime, ako su ta rešenja kvalitetna i „održiva”, to bi značilo da je Ahtisarijev plan bar delom „dete kompromisa”; ako ne, to bi značilo da je taj deo njegovog predloga ipak samo „zelena trava” (da kažemo to bogdantirnanićevski), tj. virtuelna šargarepa Srbima i gotovo suvišan detalj, ukras nekog njegovog sasvim drugačijeg Plana.

Kosovski panoptikon 

Decentralizacija i nove srpske opštine:U ovom segmentu su gotovo do najmanjeg detalja primenjena sva rešenja koja je predložila Priština - oni su ponudili 5 novih opština i proširenje jedne postojeće (Novo Brdo), a to nudi i Ahtisari (čak pritom pokušava da prikrije istinu i kaže da je predviđeno formiranje 6 novih opština sa srpskom većinom, ali tu ubraja i postojeću opštinu Novo Brdo (znači nove opštine Gračanica, Klokot, Ranilug, Parteš, Severna Mitrovica + proširene granice opštine Novo Brdo), a iako su Srbi na bečkim pregovorima tražili formiranje 12 novih i proširenje 2 postojeće opštine. (1)

Pritom, Ahtisari nije prihvatio srpski zahtev za ujedinjenjem Severne Mitrovice sa (postojećom) opštinom Zvečan u jednu opštinu, već je predvideo formiranje „Zajedničkog odbora“ za saradnju i koordinaciju između opština Severne Mitrovice i (albanske) Južne Mitrovice, od 11 članova koje bira Međunarodni civilni predstavnik - MCP (što praktično znači 5 Albanaca iz J.M. + 5 Srba iz S.M. + međunarodni predstavnik), a koji će imati veoma važnu ulogu kako u pripremi i realizaciji Rešenja, tako i u sprovođenju lokalnih izbora i kontroli funkcionisanja Severne Mitrovice nakon izbora. Srbi iz Severne Mitrovice objašnjavaju da je Ahtisarijeva strategija da, nakon prvih lokalnih izbora (koji će biti održani 5 meseci nakon prenosa ovlašćenja sa UNMIK-a, koje će trajati 4 meseca - znači nakon 9 meseci), masovnim glasanjem Albanaca iz Južne Mitrovice i drugih delova Kosova na izbornim mestima u Severnoj Mitrovici (po biračkim spiskovima koje su pravili sami Albanci uz podršku UNMIK-a) - jednostavno preuzmu odnosno „povrate“ kontrolu Albanaca nad Severnom Mitrovicom.

Gotovo sve nadležnosti koje su ključne za funkcionisanje i održanje novih srpskih opština upućene su na kontrolu, nadzor i reviziju Prištine, pa čak i donacije iz Beograda moraju da idu preko kosovskog budžeta (što je takođe bio zahtev Albanaca). Ministarstvo lokalne uprave Kosova može da izvrši reviziju i čak da ukine sporazum o saradnji između srpskih opština i zajednice srpskih opština na Kosovu sa opštinama i institucijama u Srbiji „ako nije u saglasnosti sa centralnim okvirnim zakonom Kosova“ (Aneks III, član 10). Na takvo rešenje Ministarstva Srbi mogu da upute žalbu Okružnom sudu, u čijem sastavu će sudije iz redova srpskog naroda činiti oko 15% od ukupnog sastava – dakle sa potpunom prevalencijom albanskih sudija koji će, jelte, kao i do sada, u predmetima „Srbi protiv Prištine“ presuđivati „ni po babu ni po stričevima“...

Ahtisarijev plan načelno stavlja fokus na bezbednost i vladavinu prava, ali konkretna rešenja - poput procedure za izbor lokalnog šefa policije – urađena su takođe u skladu sa albanskim zahtevima. Naime, izbor je „dvokružan“: 1. korak – lokalna skupština predloži dva kandidata „koji zadovoljavaju profesionalne standarde“ ministru policije, koji u roku od 15 dana odabere jednog ili odbije listu; 2. korak (u slučaju odbijanja prvog predloga) – lokalna skupština predloži dva nova kandidata, ali – i u tome je 'kvaka' – sada oni moraju da budu iz sastava Kosovske policijske službe, i ministar opet treba da izabere jednog. Sad, čak i ako niste cinik, možete zamisliti situaciju u kojoj ministar „po pravilu“ odbija prvu listu i čeka drugu, na kojoj su kandidati KPS-a, a da bi izabrao „lokalnog šerifa“. I gde je tu problem? Pa, u tome što u selekciji kandidata za KPS presudnu ulogu imaju vlasti u Prištini i sam ministar policije. I time je krug zatvoren.

Posebno je interesantno da je planirano da se popis stanovništva na Kosovu održi nakon godinu dana od stupanja Rešenja na snagu (gde se Srbiji dozvoljava da upiše raseljena lica koja žele da se vrate na Kosovo), a da je ostavljena mogućnost da se, u skladu sa demografskim kretanjima u opštinama (i sumnjivom klauzulom koja se tiče „funkcionalnosti i održivosti opštinskih organa vlasti“), granice opština mogu revidirati od strane MCP, u koordinaciji sa Vladom Kosova i to u roku od šest meseci od podnošenja konačnog rezultata popisa, što se inače poklapa sa trenutkom u kojem je moguć prestanak mandata MCP. Naravno, ne treba ni sumnjati u način na koji bi bile izvršene naknadne korekcije granica pojedinih opština i, na čiju štetu.

Zaštita verskog i kulturnog nasleđa: Ahtisari je samo na prvi pogled u ovoj oblasti najviše iza šao u susret srpskim zahtevima – ponudivši umesto 39 zaštićenih zona koje je srpska strana tražila ukupno 45, podeljenih u tri grupe. A li skrivena poenta je u sledećem: Ahtisari ne pristaje na srpski zahtev za hitnom restitucijom crkvene imovine i zemljišta, niti da SPC kupi privatnu imovinu koja se nalazi u tim zonama a neće biti predmet restitucije i uz to zaštitu tih zona poverava kosovskoj policiji – osim za 9 najvažnijih zona (8 manastira + Gazimestan) koje će štititi MVS (ex-KFOR ), i to samo do potpune primene Rešenja , što znači najduže u naredne 2 godine! Sad, znajući koliko kosovski Albanci brinu o golim životima kosovskih Srba, može se predvideti sa kojom ažurnošću će se u budućnosti starati o srpskim crkvama i manastirima (u proteklih sedam godina ruinirano je oko 150 crkava i drugih objekata SPC na Kosovu).

Naravno, zaštitu ostalih 36 zaštićenih zona nadgledaće Savet za nadgledanje sprovođenja koji će biti sastavljen od „lokalnih i medjunarodnih predstavnika”, uz simbolično učešće po jednog predstavnika SPC i jednog stručnjaka iz Instituta za zaštitu spomenika iz Lipljana.

Ahtisarijev plan zahteva od B eograda „vraćanje arheoloških i etnoloških predmeta“ iz Beograda (oko 2 000 artefakata), a pritom ne dozvoljava proces na kojem bi se utvrdio status tih 2 000 predmeta, kao i status 20 000 artefakata i umetničkih eksponata, arhiva, milion knjiga na srpskom jeziku i drugih „predmeta kulture” koji su nakon 1999. ostali u muzejima Prištine i drugih gradova na Kosovu i u „privatnim kolekcijama” stanovnika Kosova (više o toj temi vidi B. Jokić: Institucionalna zaštita srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji ).

Na osnovu gore iznetog, očigledno je da čak i u temama decentralizacije i zaštite verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu – dakle, temama o kojima se najviše raspravljalo na bečkim pregovorima – rešenja u Ahtisarijevom planu ne da ne predstavljaju nekakav kompromis, već ne predstavljaju čak ni mehaničku sredinu između albanskih i srpskih zahteva, nego idu direktno u prilog albanskim zahtevima. S ama procedura implementacije i nadzora čak i tih i takvih rešenja po pravilu se stavlja u ruke institucija u kojima Srbi učestvuju tek kao manjina - bez mogućnosti da presudno utiču ili bar blokiraju donošenje finalnih odluka. Većinu potrebnu za odlučivanje čine bilo sami Albanci, bilo Albanci i predstavnici međunarodne zajednice.

Ahtisarijeva galantnost prema kosovskim Albancima uočljiva je i u različitom tretiranju važnosti rokova za sprovođenje određenih rešenja iz njegovog plana. Na primer, Srbija je dužna da gorepomenute artefakte „vrati“ Prištini u roku od 120 dana, a arhive i katastar u roku od 6 meseci, dok je za albansku stranu „prioritet“ da izvrši restituciju imovine, uključujući i onu SPC, ali bez navođenja rokova, čak ni za otpočinjanje procedure koja je komplikovana i dugotrajna i u dobro uređenim državama. Zatim, Kosovski zaštitni korpus se raspušta tek posle godinu dana, dok je povratak raseljenih lica ostavljen za neki potpuno neodređen trenutak u budućnosti.

Kompromis se ne maže na ‘leb

Pored pitanja decentralizacije i zaštite verske i kulturne baštine, jedna jedina runda pregovora u Beču odnosila se na ekonomsko-pravna pitanja. Suvišno je ponavljati da tom prilikom ništa nije dogovoreno, već da je rešenja – uz formalno konsultovanje nekakvih „pismenih” predloga obe strane – u stvari potpuno svojevoljno i metodom slobodne procene „zgotovio” postmoderni Herr Flik, odnosno predstavnik EU, Štefan Lene. I naravno – već počinjen sam sebi da zvučim kao pokvarena ploča - njegova su rešenja, koje je Ahtisari uneo u svoj plan, katastrofalna za srpsku stranu:

- Sva pokretna i nepokretna imovina bivše SRJ i Republike Srbije na teritoriji Kosmeta, javna preduzeća i drugo biće preneta na Kosovo (osim privatne imovine, u koju spada i poslovna, za koju Srbi treba da se izbore na sudovima koji su sastavljeni od Albanaca i ponekog stranca).

- Sve privatizovane firme i one koje treba tek da se prodaju prelaze na „staranje” novoj instituciji pod vlašću „međunarodnih predstavnika” (naravno, praktično nema nikakvog obeštećenja niti Srbije, ni Srba koji su radili u tim firmama)

- Spoljni dug Kosova biće „u pregovorima Prištine i Beograda” i to „na principima sukcesije bivše SFRJ” - što je zahtev koji je Beograd u Beču odbacio dokazavši, pozivajući se na mišljenje Badinterove komisije, da Kosovo nije sukcesor, jer nije imalo status republike SFRJ.

Zaštiti privatne svojine, problemima u vezi sa protekom zakonskih rokova koji su dovodili do gubljenja i(li) nelegalnog sticanja prava usled nepostojanja slobodnog pristupa institucijama, nelegalnosti i nelegitimnosti procesa privatizacije i likvidacije preduzeća - jednom rečju, čitavom nizu problema koje je Beograd isticao, Leneov deo Ahtisarijevog plana ili se ne bavi ili ih samo načelno pominje - poklanjanjući puno poverenje „objektivnosti“ i „čvrstini“ kosovskih institucija.

Uz jedva dotaknutu temu „prava zajednica“, ove četiri teme obuhvaćene u četiri aneksa Ahtisarijevog predloga činile su takozvana tehnička, ili „nestatusna“ pitanja (da li je taj koncept pogrešan od početka tema je za posebnu raspravu), koja su bila predmet prošlogodišnjih „pregovora“ u Beču. Po rečima Aleksandra Simića, člana srpskog pregovaračkog tima, teme čija rešenja su obuhvaćena u ostalih osam aneksa Ahtisarijevog plana nijednom nisu bile na dnevnom redu bečkih pregovora, dok je pitanje svih pitanja, budući status Kosova, kao tema bio na dnevnom redu samo jednom - 24. jula prošle godine. Zaključak iz ovoga nije teško izvesti i bar tu se „za sve one sa koeficijentom inteligencije višim od 60“, sa Ahtisarijem treba složiti.

Kosovo „hostile take-over“ 

Čini se da je Ahtisari svoje rešenje statusa Kosova napisao i pre nego što su otpočeli pregovori u Beču. Sami pregovori bili su „pozorište“ namenjeno međunarodnoj javnosti, radi lakšeg proguravanja nametnutog rešenja, a kozmetički ustupci kosovskim Srbima u pitanjima decentralizacije i zaštite verske i kulturne baštine, treba da posluže kao šargarepa srpskoj strani, odnosno da zakrpe vrišteću nelegitimnost njegovog plana. Martijev Plan je providan, a u slučaju da uspe da dobije prođu na Savetu bezbednosti, dva momenta bila bi ključna:

1. Na kraju prelaznog perioda od 4 meseca, suštinski sva zakonodavna i izvršna vlast sa UNMIK-a prelazi na vlast Kosova. Nakon 9 meseci od usvajanja Rešenja (ima tu i simbolike - nakon 9 meseci i dete se radja) slede opšti i lokalni izbori – i to na osnovu biračkih lista koje su pravljene bez raseljenih Srba (i na kojima se nalazi između 200 000 i 400 000 Albanaca doseljenih iz Albanije nakon 1999, plus oko 50 000 Albanaca koji žive u zapadnoj Makedoniji i u jugoistočnom delu Crne Gore, a koji glasaju i tamo gde zaista žive, ali i na Kosovu, po potrebi), i na kojima se ne nalazi oko 200 000 Srba proteranih sa Kosova koji danas žive u Srbiji . Nakon ovakvih izbora Albanci će konstituisati centralnu i lokalnu vlast i izgraditi institucije i organe neophodne za funkcionisanje nezavisne države, kojima će praktično legalizovati etničko čišćenje izvršeno nad Srbima, Romima, Bošnjacima i drugim nealbancima.

2. Mandat međunarodnog civilnog predstavnika prestaće onda kada Međunarodna grupa za nadzor utvrdi da je Kosovo izvršilo primenu Rešenja - prva revizija statusa implementacije Rešenja je nakon 2 godine - i sada se može reći da je to zapravo rok do kojeg je Ahtisarijevim planom odložen početak „nenadgledane“ nezavisnosti Kosova.

Bečki pregovori, sada se vidi, bili su samo zabava za naivnu publiku, zavesa iza koje se skrivao pr(a)vi plan ovog finskog „mirotvorca“. Sada su i Srbi naučili odakle mu nadimak MOKA.(2)

Fusnote:

1. 1. Informacije o stavovima srpske i albanske strane uzete su iz intervjua članova prištinskog i beogradskog tima domaćoj i stranoj štampi, a Ahtisarijev predlog je dostupan na adresi www.unosek.org

2. Protivnici Ahtisarijeve kandidature za predsednika Finske, svojevremeno su mu, koristeći inicijale njegovog imena Martti Oiva Kalevi Ahtisaari, nadenuli nadimak MOKA koji u finskom slengu znači „onaj koji zezne stvar” (engl: „Screw-up”)